Posto se prica priblizava kraju, rec je da kazem nesto i o
sebi i svojima bliznjima.
Iz prethodnih prica o familiji Prokic vec sam dosta toga napisao o sebi, pa cu sada samo u kratkim crtama nesto dopisati o sebi.
Posle odsluzenog vojnog roka , upisao sam Poloprivredni fakultet u Zemunu.U to vreme dobio sam od centra za socijalni rad Cukarice garsonjeru na Karaburmi.
Napustam majku i zajednicki zivot u stanu na Sumarskom fakultetu i prelazim da zivim u stanu na Karaburmi.
1.12.1974 godine ozenio sam se sa Ljiljanom Gajic koja je rodjena u Golupcu ali je sa 12 godina sa roditeljima I sestrom presla da zivi u gradu Pozarevac.
Ubrzo se zaposljavam u" Srboleku" preduzecu za medicinsko snabdevanje lekovima i tamo ostajem da radim do 1993 godine.Posle zavrsene prve godine fakulteta isti napustam.
Pocetkom 1987 godine otvaram dopunsku delatnost, plastificiranje kupacih kada, pod nazivom "Beokada"
To mi je od 1993 godine bilo stalno zaposlenje.
Posle infarkta 2013 godine samo povremeno bih uradio poneku kadu svojoj staroj musteriji.
2014 godine punim 40 godina radnog staza i od Prvog Januara sticem pravo na prevremenu penziju.Tog prvog Januara poceo je da se primenjuje zakon o prevremenom penzionisanju.
Tako da zivot nastavlja da me siba .
Resenje sam dobio u Martu 2015 godine.
Supruga mi je na svet donela dve cerke.
Mariju 24.06.1975 godine I Sofiju 22.09.1980 godine.
Imena svojim cerkama dao sam po svojoj majci i nani koja me je odgajila.
Ziveo sam i dalje zivim jednostavan skroman zivot, zivot maloga coveka.Ni nalik avanturistickom zivotu Jovice Prokica.Trudio sam se da vaspitavam svoju decu da budu dobre i postene licnosti.Na moju neizmernu srecu od njih sam dobio cetvoro unucica.
Simonu I Saru od starije cerke Marije I Dunju I Dusana od mladje cerke Sofije.
Ja se ponosim svojim cerkama.A unucice volim iznad svega.Ko ima srecu da ih ima zna kakav je to osecaj.
Moja supruga se udala mlada za mene , pravo iz srednje skole.Zajedno smo vise od 40 godina.Tacnije 44g.
Za nju cu reci da je to izuzetno vredna, pedantna zena koja je radila tezak posao kao medicinska sestra na Neuroloskoj klinici.Pri tome odgajala je decu , vodila domacinstvo.
Njen osmeh I blistavo beli zubi su njen zastitni znak.
I tako moje cerke su otisle I svile svoja gnezda upravo kao i svi Prokici iz ove price.
Ja sinove nemam tako da se samnom prekida loza Jovica-Milutin-Jovica Prokic.
Kako sam ranije naveo ni moj brat Misel se nije zenio te ni on nema decu te ni on nastavlja lozu.
Sa svojim najboljim prijateljem is svoga ranoga detinjstva.Moj Bobika najpametniji pas,
Ovde cu samo da dodam i mog najboljeg druga iz tog ranog detinjstva sa kojim sam sekao vene i postao pobratim, i sa kojime sam i dan danas u velikom prijateljstvu.
Ispomazemo se jedno sa drugim pod ove stare dane. Moj drug Branislav Scepancevic.
Zasto sam sve ovo napisao.
U nadi da ce neko ko ima rodbinske odnose sa ovom linijom Prokica mozda saznati nesto sto nije znao.
Mozda ce neko tamo u dalekoj Americi cuti pricu o Jovici I Vasiliji Prokic. Ili neko iz Rijeke, Trstenika Grabovca ,Prevesta , Beograda.
Mozda ce ce saznati da je Milutin bio ratnik odlikovan sa dve medalje za hrabrost.
Mozda ce tada neko sesti i napisati ono sto ja ne znam, da dopuni ovu pricu .
Da napisu o svom poreklu iz njihovog ugla, ono sto oni znaju i sto misle da treba da napisu.
Jer ja ne znam mnogo o zivotu svojih striceva a voleo bih.Ne znam nista ni o zivotnim putevima Miljenka, Velinke, Valentine, Suzane, Radomira.Kao I o ostalima Prokicima koji zive u Srbiji.
Ja znam da sam u prici izneo detalje koje mnogi nikada ne bih napisali.Ali ja ne sakrivam istinu niti je ulepsavam.
Zasto sam o sebi pisao tako skrto, pa ne zelim da ja dajem sud o sebi to prepustam svojim naslednicima ako budu zeleli.
Neka napisu kakav sam bio kao suprug, kao otac, kao deda.
Sutra ili za 50 godina.
Ja sam ispunio svoj zadatak ziveo casno I posteno uprkos nevidjenim teskim uslovima zivota, siromastva pogotovu u detinjstvu.
I nije vazno kako se prezivas da li si Prokic, Cankovic, Siletic.
Imajmo I na umu I reci pokojnog Parijarha Pavla “Budimo ljudi.”
Iz prethodnih prica o familiji Prokic vec sam dosta toga napisao o sebi, pa cu sada samo u kratkim crtama nesto dopisati o sebi.
Posle odsluzenog vojnog roka , upisao sam Poloprivredni fakultet u Zemunu.U to vreme dobio sam od centra za socijalni rad Cukarice garsonjeru na Karaburmi.
Napustam majku i zajednicki zivot u stanu na Sumarskom fakultetu i prelazim da zivim u stanu na Karaburmi.
1.12.1974 godine ozenio sam se sa Ljiljanom Gajic koja je rodjena u Golupcu ali je sa 12 godina sa roditeljima I sestrom presla da zivi u gradu Pozarevac.
Ubrzo se zaposljavam u" Srboleku" preduzecu za medicinsko snabdevanje lekovima i tamo ostajem da radim do 1993 godine.Posle zavrsene prve godine fakulteta isti napustam.
Pocetkom 1987 godine otvaram dopunsku delatnost, plastificiranje kupacih kada, pod nazivom "Beokada"
To mi je od 1993 godine bilo stalno zaposlenje.
Posle infarkta 2013 godine samo povremeno bih uradio poneku kadu svojoj staroj musteriji.
2014 godine punim 40 godina radnog staza i od Prvog Januara sticem pravo na prevremenu penziju.Tog prvog Januara poceo je da se primenjuje zakon o prevremenom penzionisanju.
Tako da zivot nastavlja da me siba .
Resenje sam dobio u Martu 2015 godine.
Supruga mi je na svet donela dve cerke.
Mariju 24.06.1975 godine I Sofiju 22.09.1980 godine.
Imena svojim cerkama dao sam po svojoj majci i nani koja me je odgajila.
Ziveo sam i dalje zivim jednostavan skroman zivot, zivot maloga coveka.Ni nalik avanturistickom zivotu Jovice Prokica.Trudio sam se da vaspitavam svoju decu da budu dobre i postene licnosti.Na moju neizmernu srecu od njih sam dobio cetvoro unucica.
Simonu I Saru od starije cerke Marije I Dunju I Dusana od mladje cerke Sofije.
Ja se ponosim svojim cerkama.A unucice volim iznad svega.Ko ima srecu da ih ima zna kakav je to osecaj.
Moja supruga se udala mlada za mene , pravo iz srednje skole.Zajedno smo vise od 40 godina.Tacnije 44g.
Za nju cu reci da je to izuzetno vredna, pedantna zena koja je radila tezak posao kao medicinska sestra na Neuroloskoj klinici.Pri tome odgajala je decu , vodila domacinstvo.
Njen osmeh I blistavo beli zubi su njen zastitni znak.
I tako moje cerke su otisle I svile svoja gnezda upravo kao i svi Prokici iz ove price.
Ja sinove nemam tako da se samnom prekida loza Jovica-Milutin-Jovica Prokic.
Kako sam ranije naveo ni moj brat Misel se nije zenio te ni on nema decu te ni on nastavlja lozu.
Sa svojim najboljim prijateljem is svoga ranoga detinjstva.Moj Bobika najpametniji pas,
Ispomazemo se jedno sa drugim pod ove stare dane. Moj drug Branislav Scepancevic.
Zasto sam sve ovo napisao.
U nadi da ce neko ko ima rodbinske odnose sa ovom linijom Prokica mozda saznati nesto sto nije znao.
Mozda ce neko tamo u dalekoj Americi cuti pricu o Jovici I Vasiliji Prokic. Ili neko iz Rijeke, Trstenika Grabovca ,Prevesta , Beograda.
Mozda ce ce saznati da je Milutin bio ratnik odlikovan sa dve medalje za hrabrost.
Mozda ce tada neko sesti i napisati ono sto ja ne znam, da dopuni ovu pricu .
Da napisu o svom poreklu iz njihovog ugla, ono sto oni znaju i sto misle da treba da napisu.
Jer ja ne znam mnogo o zivotu svojih striceva a voleo bih.Ne znam nista ni o zivotnim putevima Miljenka, Velinke, Valentine, Suzane, Radomira.Kao I o ostalima Prokicima koji zive u Srbiji.
Ja znam da sam u prici izneo detalje koje mnogi nikada ne bih napisali.Ali ja ne sakrivam istinu niti je ulepsavam.
Zasto sam o sebi pisao tako skrto, pa ne zelim da ja dajem sud o sebi to prepustam svojim naslednicima ako budu zeleli.
Neka napisu kakav sam bio kao suprug, kao otac, kao deda.
Sutra ili za 50 godina.
Ja sam ispunio svoj zadatak ziveo casno I posteno uprkos nevidjenim teskim uslovima zivota, siromastva pogotovu u detinjstvu.
I nije vazno kako se prezivas da li si Prokic, Cankovic, Siletic.
Imajmo I na umu I reci pokojnog Parijarha Pavla “Budimo ljudi.”
Nema komentara:
Objavi komentar