Sofija ili kako cu je u daljem tekstu nazivati nana je bila najznacajnija licnost u mome odrastanju.
Da bih od bebe od 6 meseci , kada sam dospeo u njene ruke postao odrastao covek morala je uloziti ogroman trud, volju I brigu za mene.Ako vam kazem da mi je bila I otac I majka tada sam vam sve rekao.
Rodila se u Sapcu 29 Novembra 1888 godine.Imala je stariju sestru Milku I mladjeg brata Petra.
Kako sam dospeo u njene ruke na cuvanje kao beba objasnicu u prici o mom ocu I majci.
Ja sa svojom nanom u nasem dvoristu u Zrmanjskoj ulici br2 na Cukarici oko 1954-5 godine.
Uglavnom nana je imala te 1953 godine 65 godina upravo kao I ja sada.Zivela je na Cukarici u ulici Zrmanjska br.2 Tu je bila podstanar, placala je kiriju za jednu sobu I kuhinju gazdi kuce za koga sam znao da se zove Nikola a nadimak mu je bio ladjar.Prezimena ne mogu da se setim.Secam se kada je Nikoli umrla zena, bolovala je od raka I iz njihove kuce dopirao je neki neprijatan miris.Oni su stanovali desno od nas.Levo je Nikola izdao stan jednom Slovencu po imenu Usar Ferda ili Ferdinand.Ferda je bio ozenjen sa Milkom imali su sina Ivicu.Ferda je bio suster I ja sam dosta vremena provodio gledajuci ga kako pravi cipele ili meni na primer sandale.Secam se njegovih prica kako je bio u Belgiji kao I njegove britve sa kojom se brijao.Milka njegova zena me je krstila kada sam imao oko desetak godina.
Kako je nana bila veoma siromasna pa verovatno nije imala popu ni da plati krstenje ,ovaj je to obavio
Ispred kuce gde je stanovao.Tesi me da se I Isus krstio napolju.Kada sam se zenio hteo sam da ispostujem red I isao sam kod Milke I pozvao Ivicu da mi bude kum.Nisu pristali, nasli su neki razlog.Sada shvatam da mi je Milka bila samo formalna kuma , sto bih rekli odradila je posao. Toliko o porodici Usar.
Nana mi je pricala da je jednoga dana u Sabac dosao jedan gospodin po imenu Dusan Manojlovic da je prosi.Tako je ona njemu postala supruga I presla da zivi sa njim u Beograd.
U tim prvim godinama njihovog braka Dusan je imao sedam pari konja radio kao spediter I bio jedan od dobrostojecih ljudi.
Na zalost nisu imali dece, u to vreme vladalo je misljenje da je zena uglavnom bila kriva za to.
Tako je Dusan slao nanu po raznim banjama u Evopi na lecenje.Pricala mi je kao joj je kupovao biftek I morala je da pije crveno vino, da jaca krv.
Medjutim ona nije imala svoj dece,Zivot je tako namestio da je cuvala Jovicu prvo dete svoje sestre Milke o kojoj sam vec pisao pa zatim I mene koji sam nezvanicno bio sin pomenutog Jovice.O tome da li mi je Jovica Prokic bio otac pisacu u svojoj biografiji.
Bilo kako bilo nana je umesto svoje dece odgajala decu iz familije svoga zeta I sestre.
Ti dani od udaje pa do pocetka I svetskog rata su bili nejlepsi period zivota moje nane.
A rat nije doneo nikome dobra pa ni njoj.Pricala mi je da su u begu od Austrougara koji su cinili poznata zverstva silovanja I ubijanja morali da beze iz Beograda.Peske su stigli ona I Dusan do Draca u Albaniji.
Ni malo lak a ni kratak put za jednu krhku zenu.
Pri tome su oboje pelezali tifus.Da nesreca ne dolazi sama pokazalo se u slucaju da su konji koje je Dusan imao pomrli od zavezanih creva.Vise nisu bili bogati.Sreca ju je napustila kao I Dusan neku godinu ispred drugog svetskog rata.Umro je kao mlad covek.
Sofija sa svojim muzem Dusanom Manojlovice, slika visi na zidu iznad moga kreveta.
Ubrzo nakon toga Jovica koji je sa 16 godina otisao iz roditeljskog doma u Kraljevo u internat prelazi kod svoje tetke te ga ona cuva dok I on nije odrastao I posle rata otisao za Nemacku u radni logor.Tamo je upoznao moju majku.Majka se vratila iz Nemacke trudna samnom.Vec je imala dve cerke sa prvim muzem.Ja sam sa svojom majkom bio prvih sest meseci a zatim me predaju otac I majka na cuvanje nani.I tako se vracamo na pocetak price.
Nana je imala dosta malu penziju jer je Dusan umro mlad.Kako Jovic nije cesto boravio u kuci vec lutao po svetu , ona je onu jednu sobu sto smo imali izdavala samicama ili samcima.
Mi smo spavali u kuhinji.Mada nekada bih spavao I u sobi sa samcima ili samicama.Krevet na kome sam spavao bila je takozvana slamarica.Ispod kreveta je spavao Bobika.Moj cetvoronozni pas ljubimac.
Imali sma I macku Canu koju sam jednom prilikom dobro tresnuo o zemlju.Razlog je bio sto sam pronaso ispalo vrapce iz gnezda pa sam hteo da ga negujem I kasnije pustim da odleti.
Stavio sam vrapca u neku serpu I popeo je na kredenac.Serpu sam poklopio knjigom.Ali kazu da su macke najbolji predatori.Ni knjiga nije bila adekvatna zastita.
Kada je Bobika vec bio ostario udario ga je auto u ulici.Bobika ga verovatno nije cuo zbog starosti.Mada u to vreme nije bilo puno kola, mora da je vozac bio neko ko nije voleo zivotinje.
Sve mislim da je mogao da zakoci.Ali I meni je izleteo pas pod auto.Ni ja nisam stigao da zakocim.Posle me je grizla savest.
Inace nani je u principu bilo lako da me cuva jer sam bio jako miran I poslusan kao dete.A ona je odlazila u skolu, zvala lekara kada sam bio bolestan, vodila me sa sobom u Sokobanju, jednom recju bdila je nadamnom kao andjeo cuvar.
Slobodno mogu reci da nije bilo nje ja sada ovo ne bih ni pisao.
Kada bi mogla da se meri ljubav tada bi ljubav prema mojim cerkama I prema mojim sadasnjim unucima u odnosu na ljubav prema nani bila egal.
Jednoga dana moja majka je dobila stan jer je navela istinu, da ima troje nezbrinute dece I ja sam morao da napustim nanu.U to vreme sam isao u srednju skolu.Bila je to Hemijska skola na Banovom brdu.
Ali svakoga dana sam posle skole prvo dolazio kod nane pa sam tek uvece odlazio kod majke u stan.
Obicno bih samnom isao moj najbolji skolski drug.Kod nane smo igrali sah.On je svedok da mi je nana tada kupovala najbolje sunku, sremsku kobasicu, przila krompirice a za sebe sta ostane. Tom drugaru sam kasnije bio kum kada se zenio, posle kada je dobio sina krstio sam mu dete.Bio sam pravi kum.I do dana danasneg mozemo da se oslonimo ako smo u nekoj nevolji jedno na drugoga.
Mozda cu o tom kumstvu I drugarstvu pisati u nekoj drugoj prici.Sada cu sam da napisem da se radi o Zoranu Balticu rodjenom u Sumatovackoj ulici na Cuburi.
Pamtim kako je razvlacila testo preko celoga stola, govorila mi je da je precanka I da ju je tome naucila njena majka.Pamtim takodje I cicvaricu koju je pravila.Nekada bih je jeo sa secerom a nekada bih je samo posolio.Kako sam bio nezan I slabunjav svakoga dana mi je mutila zumance sa secerom, kada smo imali kakao to bih stavio u umuceno jaje I bila mi je slicno cokoladi .Preko leta vodila me je u Prepolacku ulicu kod frizera Franje da me osisa do glave, da mi ojaca kosa.Inace je bila plava I meka.Kasnije je stvarno ocvrsla I bila gusta I jaka.
Ja sam zvrsio srednju skolu ,nana je bila sve starija I postajala je sve zaboravnija.Nekako u to vreme mog odlaska u vojsku pocelo je sa rusenje cele parne strane Zrmanjske ulice.Srusene su sve te male porodicne kuce, biblioteka , bilijar klub.Na njihovom mestu izgradjene su visespratnice.Na placu gde smo mi stanovali sada je jedan mali parkic sa par klupa, na uglu Zrmanjske i Kirovljeve ulice.Stanari su bili raseljeni.
Nikola ladjar je izdejstvovao da dobije stan u zgradi koja ce se sazidati na njegovom placu, Ferdi su dali jednosoban stan na Miljakovcu.
Moju nanu su poslali u dom slepih na putu Pancevo-Dolovo.Jedanput dok sam koristio osustvo bio sam joj u poseti.Skoro da me I nije poznala, ili mi se to samo cinilo. Demencija je ucinila svoje.Sada razmisljam da li je I znala ko sam.
Uoci Nove 1973 godine stigne mi telegram od Centra za Socijalni Rad-Cukarica u kasarnu Sarajevski Kiseljak.Pozove me dezurni oficir I pitahttps://www.digitalartistsonline.com me ko mi je bila Sofija Manojlovic.Ja mu lepo sve ispricam.On mi izjavi saucesce I dade mi pet dana odsustva.Po povratku u kasarnu predao sam dezurnom oficiru potvrdu gore navedenog centra da sam prisustvovao sahrani.
Plakao sam dok sam isao na autobusku stanicu, a I sada su mi oci pune suza.Sahranjena je na groblju u Pancevu.Umrla je 25 Decembra 1972 godine.Sahranjena je na Pancevackom pravoslavnom groblju. Jos uvek na taj datum zapalim joj svecu za pokoj duse.
I da ovde spomenem jos jednu plemenitu osobu.
To je bio Iva Jesevic director centra za socijalni rad na Cukarici.Bio je nas kucni prijatelj, dobro je poznavao moga oca cak mu je izdejstvovao da dobije stan u Zarkovu.
I tako kada sam se vratio iz vojske jednog dana dobih poziv da se javim u kancelariju kod direktora Jesevica.I taj divan covek mi predade kljuceve od jedne garsonjere na Novoj Karburmi od 25 kvadrata.
Bio sam tuzan kada sam jednoga dana cuo da je Iva Jesevic nastradao pretrcavajuci Radnicku ulicu kod secerane.
Ja sam uradio isto sto I moj otac.Moj otac je rano napustio roditeljski dom.Ja sam takodje zveckajuci kljucevima rekao majci da odlazim.Tako su otisli I stricevi.Tako se I moj brat iskrao iz mog zivota.
I sve mislim da je to neko prokletstvo koje prati familiju Prokic.
Ili smo svi iz te familije samo uglavnom sebicni I egoisti.
Da bih od bebe od 6 meseci , kada sam dospeo u njene ruke postao odrastao covek morala je uloziti ogroman trud, volju I brigu za mene.Ako vam kazem da mi je bila I otac I majka tada sam vam sve rekao.
Rodila se u Sapcu 29 Novembra 1888 godine.Imala je stariju sestru Milku I mladjeg brata Petra.
Kako sam dospeo u njene ruke na cuvanje kao beba objasnicu u prici o mom ocu I majci.
Ja sa svojom nanom u nasem dvoristu u Zrmanjskoj ulici br2 na Cukarici oko 1954-5 godine.Uglavnom nana je imala te 1953 godine 65 godina upravo kao I ja sada.Zivela je na Cukarici u ulici Zrmanjska br.2 Tu je bila podstanar, placala je kiriju za jednu sobu I kuhinju gazdi kuce za koga sam znao da se zove Nikola a nadimak mu je bio ladjar.Prezimena ne mogu da se setim.Secam se kada je Nikoli umrla zena, bolovala je od raka I iz njihove kuce dopirao je neki neprijatan miris.Oni su stanovali desno od nas.Levo je Nikola izdao stan jednom Slovencu po imenu Usar Ferda ili Ferdinand.Ferda je bio ozenjen sa Milkom imali su sina Ivicu.Ferda je bio suster I ja sam dosta vremena provodio gledajuci ga kako pravi cipele ili meni na primer sandale.Secam se njegovih prica kako je bio u Belgiji kao I njegove britve sa kojom se brijao.Milka njegova zena me je krstila kada sam imao oko desetak godina.
Kako je nana bila veoma siromasna pa verovatno nije imala popu ni da plati krstenje ,ovaj je to obavio
Ispred kuce gde je stanovao.Tesi me da se I Isus krstio napolju.Kada sam se zenio hteo sam da ispostujem red I isao sam kod Milke I pozvao Ivicu da mi bude kum.Nisu pristali, nasli su neki razlog.Sada shvatam da mi je Milka bila samo formalna kuma , sto bih rekli odradila je posao. Toliko o porodici Usar.
Nana mi je pricala da je jednoga dana u Sabac dosao jedan gospodin po imenu Dusan Manojlovic da je prosi.Tako je ona njemu postala supruga I presla da zivi sa njim u Beograd.
U tim prvim godinama njihovog braka Dusan je imao sedam pari konja radio kao spediter I bio jedan od dobrostojecih ljudi.
Na zalost nisu imali dece, u to vreme vladalo je misljenje da je zena uglavnom bila kriva za to.
Tako je Dusan slao nanu po raznim banjama u Evopi na lecenje.Pricala mi je kao joj je kupovao biftek I morala je da pije crveno vino, da jaca krv.
Medjutim ona nije imala svoj dece,Zivot je tako namestio da je cuvala Jovicu prvo dete svoje sestre Milke o kojoj sam vec pisao pa zatim I mene koji sam nezvanicno bio sin pomenutog Jovice.O tome da li mi je Jovica Prokic bio otac pisacu u svojoj biografiji.
Bilo kako bilo nana je umesto svoje dece odgajala decu iz familije svoga zeta I sestre.
Ti dani od udaje pa do pocetka I svetskog rata su bili nejlepsi period zivota moje nane.
A rat nije doneo nikome dobra pa ni njoj.Pricala mi je da su u begu od Austrougara koji su cinili poznata zverstva silovanja I ubijanja morali da beze iz Beograda.Peske su stigli ona I Dusan do Draca u Albaniji.
Ni malo lak a ni kratak put za jednu krhku zenu.
Pri tome su oboje pelezali tifus.Da nesreca ne dolazi sama pokazalo se u slucaju da su konji koje je Dusan imao pomrli od zavezanih creva.Vise nisu bili bogati.Sreca ju je napustila kao I Dusan neku godinu ispred drugog svetskog rata.Umro je kao mlad covek.
Sofija sa svojim muzem Dusanom Manojlovice, slika visi na zidu iznad moga kreveta.Ubrzo nakon toga Jovica koji je sa 16 godina otisao iz roditeljskog doma u Kraljevo u internat prelazi kod svoje tetke te ga ona cuva dok I on nije odrastao I posle rata otisao za Nemacku u radni logor.Tamo je upoznao moju majku.Majka se vratila iz Nemacke trudna samnom.Vec je imala dve cerke sa prvim muzem.Ja sam sa svojom majkom bio prvih sest meseci a zatim me predaju otac I majka na cuvanje nani.I tako se vracamo na pocetak price.
Nana je imala dosta malu penziju jer je Dusan umro mlad.Kako Jovic nije cesto boravio u kuci vec lutao po svetu , ona je onu jednu sobu sto smo imali izdavala samicama ili samcima.
Mi smo spavali u kuhinji.Mada nekada bih spavao I u sobi sa samcima ili samicama.Krevet na kome sam spavao bila je takozvana slamarica.Ispod kreveta je spavao Bobika.Moj cetvoronozni pas ljubimac.
Imali sma I macku Canu koju sam jednom prilikom dobro tresnuo o zemlju.Razlog je bio sto sam pronaso ispalo vrapce iz gnezda pa sam hteo da ga negujem I kasnije pustim da odleti.
Stavio sam vrapca u neku serpu I popeo je na kredenac.Serpu sam poklopio knjigom.Ali kazu da su macke najbolji predatori.Ni knjiga nije bila adekvatna zastita.
Kada je Bobika vec bio ostario udario ga je auto u ulici.Bobika ga verovatno nije cuo zbog starosti.Mada u to vreme nije bilo puno kola, mora da je vozac bio neko ko nije voleo zivotinje.
Sve mislim da je mogao da zakoci.Ali I meni je izleteo pas pod auto.Ni ja nisam stigao da zakocim.Posle me je grizla savest.
Inace nani je u principu bilo lako da me cuva jer sam bio jako miran I poslusan kao dete.A ona je odlazila u skolu, zvala lekara kada sam bio bolestan, vodila me sa sobom u Sokobanju, jednom recju bdila je nadamnom kao andjeo cuvar.
Slobodno mogu reci da nije bilo nje ja sada ovo ne bih ni pisao.
Kada bi mogla da se meri ljubav tada bi ljubav prema mojim cerkama I prema mojim sadasnjim unucima u odnosu na ljubav prema nani bila egal.
Jednoga dana moja majka je dobila stan jer je navela istinu, da ima troje nezbrinute dece I ja sam morao da napustim nanu.U to vreme sam isao u srednju skolu.Bila je to Hemijska skola na Banovom brdu.
Ali svakoga dana sam posle skole prvo dolazio kod nane pa sam tek uvece odlazio kod majke u stan.
Obicno bih samnom isao moj najbolji skolski drug.Kod nane smo igrali sah.On je svedok da mi je nana tada kupovala najbolje sunku, sremsku kobasicu, przila krompirice a za sebe sta ostane. Tom drugaru sam kasnije bio kum kada se zenio, posle kada je dobio sina krstio sam mu dete.Bio sam pravi kum.I do dana danasneg mozemo da se oslonimo ako smo u nekoj nevolji jedno na drugoga.
Mozda cu o tom kumstvu I drugarstvu pisati u nekoj drugoj prici.Sada cu sam da napisem da se radi o Zoranu Balticu rodjenom u Sumatovackoj ulici na Cuburi.
Pamtim kako je razvlacila testo preko celoga stola, govorila mi je da je precanka I da ju je tome naucila njena majka.Pamtim takodje I cicvaricu koju je pravila.Nekada bih je jeo sa secerom a nekada bih je samo posolio.Kako sam bio nezan I slabunjav svakoga dana mi je mutila zumance sa secerom, kada smo imali kakao to bih stavio u umuceno jaje I bila mi je slicno cokoladi .Preko leta vodila me je u Prepolacku ulicu kod frizera Franje da me osisa do glave, da mi ojaca kosa.Inace je bila plava I meka.Kasnije je stvarno ocvrsla I bila gusta I jaka.
Ja sam zvrsio srednju skolu ,nana je bila sve starija I postajala je sve zaboravnija.Nekako u to vreme mog odlaska u vojsku pocelo je sa rusenje cele parne strane Zrmanjske ulice.Srusene su sve te male porodicne kuce, biblioteka , bilijar klub.Na njihovom mestu izgradjene su visespratnice.Na placu gde smo mi stanovali sada je jedan mali parkic sa par klupa, na uglu Zrmanjske i Kirovljeve ulice.Stanari su bili raseljeni.
Nikola ladjar je izdejstvovao da dobije stan u zgradi koja ce se sazidati na njegovom placu, Ferdi su dali jednosoban stan na Miljakovcu.
Moju nanu su poslali u dom slepih na putu Pancevo-Dolovo.Jedanput dok sam koristio osustvo bio sam joj u poseti.Skoro da me I nije poznala, ili mi se to samo cinilo. Demencija je ucinila svoje.Sada razmisljam da li je I znala ko sam.
Uoci Nove 1973 godine stigne mi telegram od Centra za Socijalni Rad-Cukarica u kasarnu Sarajevski Kiseljak.Pozove me dezurni oficir I pitahttps://www.digitalartistsonline.com me ko mi je bila Sofija Manojlovic.Ja mu lepo sve ispricam.On mi izjavi saucesce I dade mi pet dana odsustva.Po povratku u kasarnu predao sam dezurnom oficiru potvrdu gore navedenog centra da sam prisustvovao sahrani.
Plakao sam dok sam isao na autobusku stanicu, a I sada su mi oci pune suza.Sahranjena je na groblju u Pancevu.Umrla je 25 Decembra 1972 godine.Sahranjena je na Pancevackom pravoslavnom groblju. Jos uvek na taj datum zapalim joj svecu za pokoj duse.
I da ovde spomenem jos jednu plemenitu osobu.
To je bio Iva Jesevic director centra za socijalni rad na Cukarici.Bio je nas kucni prijatelj, dobro je poznavao moga oca cak mu je izdejstvovao da dobije stan u Zarkovu.
I tako kada sam se vratio iz vojske jednog dana dobih poziv da se javim u kancelariju kod direktora Jesevica.I taj divan covek mi predade kljuceve od jedne garsonjere na Novoj Karburmi od 25 kvadrata.
Bio sam tuzan kada sam jednoga dana cuo da je Iva Jesevic nastradao pretrcavajuci Radnicku ulicu kod secerane.
Ja sam uradio isto sto I moj otac.Moj otac je rano napustio roditeljski dom.Ja sam takodje zveckajuci kljucevima rekao majci da odlazim.Tako su otisli I stricevi.Tako se I moj brat iskrao iz mog zivota.
I sve mislim da je to neko prokletstvo koje prati familiju Prokic.
Ili smo svi iz te familije samo uglavnom sebicni I egoisti.
Nema komentara:
Objavi komentar